Da li postoji izlaz?

(Ovo je tekst koji je napisan 2012 godine i govori o realnom stanju koje mi se za trenutak učinilo bezizlaznim. U međuvremenu sam uložio u sebe i svoju slobodu :-))

Taman sam lepo počeo da blogujem i utisak o sebi mi se značajno poboljšao ali avaj… zasvrbeli me prsti da se bavim i temama koje nisu baš poželjne i “korektne“. I ovde se držim jednostavnog rezona – ne može ti biti dobro ako drugima nije dobro ili (afirmativno) – dobro ti je kad je i drugima dobro.

Otkrivajući sebe svakoga dana, do granica sulude ljubavi, pronašao sam se u jednom članku koji govori o lojalnim zaposlenima.

Tamo se ukratko kaže da su lojalni zaposleni oni koji :

1. Poseduju integritet – svi koji me poznaju znaju i da sledim etička načela kao da sam antički Grk

2. Pokreću pitanja koja drugi ne pokreću – kao da sam to jednom uradio….

3. Ističu postignuća kolega – inače bi valjda značilo da se radi o Supermenu ili nekom drugom heroju koji sam vodi biznis?!?

4. Diskutuju i ne slažu se – dakle misle svojom glavom

5. Podržavaju ciljeve kompanije – pa valjda su ciljevi kompanije i moji ciljevi, ništa prirodnije od toga

6. Kažu vam ono što najmanje želite da čujete – čisto da ne bi bilo “carevo novo odelo“

7. Odlaze kad moraju – a moraju kada poslodavac ne zna šta hoće i forsira nesposobnjakoviće koji još više proteruju kreativnost i normalnost iz organizacije.

Pošto sam se duboko preispitao potvrdio sam još jednom da zaista posedujem sve navedene osobine i jasno ih manifestujem svuda i u svakoj prilici. Uh, koliko mi je sada lakše kad znam koliko sam dobar. Ali…. samo malo, zašto se onda kompanije ne otimaju o mene nego moram da šaljem svoj CV i idem na intervjue? Mora biti da nisu još spoznali moje kvalitete. A možda i jesu?

Ostavljajući na trenutak šalu i blagi sarkazam na stranu, pitam se koji su to kriterijumi za zapošljavanje u Srbiji (a izgleda da su slični i u Hrvatskoj, RS, Crnoj Gori, Makedoniji). Čini mi se da ovi gore navedeni ne spadaju ni u prvih 50. A zašto? Kako smo dospeli do toga da sami sebe opstruiramo?

Čini mi se da je redosled koraka sledeći:

1. Promovisati kulturu materijalizma – imam (posedujem) dakle postojim

2. Za sprovođenje kulture materijalizma deklarisati igru bez pravila – cilj opravdava sredstvo

3. Disperzovati odgovornost tako da se ili ne zna ko je odgovoran ili se primenjuje ona stara “ja samo radim šta mi se kaže“ (to su tvrdili i momci iz Nirnberga ali nisu baš lepo prošli)

4. Iskriviti tradicionalne vrednosti – ja to radim za moju porodicu (kao da drugi nemaju porodicu)

5. Uvesti pravilo apsolutne zamenljivosti – ako ja to ne uradim neko hoće, dakle bolje ja nego drugi (da se okoristim ovom prilikom)

U navedenom konceptu koji živi u našoj stvarnosti lojalni zaposleni (prema navedenim kriterijumima) samo smeta. Ako još na vrata kompanije (u recruitment recimo), postavite mlade ljude bez iskustva koji misle da to što radite predstavlja vrhunac intergalaktičkog biznisa i koji bi za ostanak u kompaniji uradili baš sve, onda ste se osigurali na dug period.

A gde je tu HR? Pa zavisi. Ako imate HR koji je počeo kao školski psiholog, sticajem demografskih i geografskih faktora dobio posao HR u međunarodnoj kompaniji (jer je bilo skupo da dovedu nekoga iz Beograda a i niko nije hteo) a zatim odradio “optimizaciju broja zaposlenih“ tako da više ne sme da se danju prošeta kroz taj grad u kome je sedište kompanije, onda ste svakako dobili “premiju“. Nećete morati ovakvog “talenta“ ništa da podučavate, sve će sam uraditi i preko očekivanja.

Naravno, pametan poslodavac uvek ima zeca u rukavu. Jeste, zeca, ne keca. Obično je to sindikalni zec, brz, spretan da izbegne nišan (sa bilo koje strane), uvek sposoban da nađe hranu (i po najvećoj oskudici), dovoljno plašljiv a opet hrabar ako ga dovoljno zastrašite, prosto idealan za sindikat. Sindikalni zec obilazi kompaniju i priča svima po 100 puta kako su “ovi što su došli opaki i naopaki“ kako će sa njima biti teško ali je on spreman na sve. Naravno da je spreman na sve kada su mu ponuđene neverovatne privilegije.

I tu počinje suluda sinergija između predstavnika poslodavca (kome su dali neki zadatak kog se normalan čovek ne bi prihvatio), HR koji broji pare unapred, sindikata koji naplaćuje paranoidni strah poslodavca od štrajka (koji se nikada neće desiti jer je apatija uzela maha a i sebičluk je preovladao) i malog recruitera koji vidi sebe kao HR za koju godinu. Veselo društvo, nema šta. Pijanka koja ovako počne obično se završi konferencijom za štampu na kojoj se ozbiljno govori o ekonomskoj krizi, balkanskom usudu, apatiji srpskih radnika…. zbog kojih strani investitor mora da preduzme nepopularne mere smanjenja broja zaposlenih i njihove zamene za mlađe i jevtinije (sa lizinga).

Što bi rekao Branimir Štulić – “što ću ja u svemu tome, htio bih da znam“.

Pa zaista, ne treba se gurati tamo gde ti nije mesto.

A vi?

Kako se vi osećate povodom toga?

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s