Nikada neću naći posao!

U procesu sam dopisivanja sa klijentom koji i pored značajnog poslovnog iskustva ne uspeva da nađe posao. Na moj predlog da razmisli o sopstvenom doživljaju svoje vrednosti razgovor je krenuo sledećim tokom:

Klijent – Sad imam rebus. Vrednovanje sebe? U zemlji koja ne vrednuje coveka, ponistava ga, gde je covek suvisan … Ovi me intervjui vode ka sve jasnijem stavu da vredim vise, da sam svakom preduzecu preko potreban i pozeljan skup ljudskih i poslovnih kvaliteta)….. a onda se pitam da li je moguce naci posao ako „ne spustis rampu“ do besmisla? Ako mozete iz mojih opisa situacije da mi odgovorite, da li ja sebe mnogo ili malo vrednujem?

Moj odgovor – Ima tu dva aspekta.

Jedan je vrednovanje sebe i ispoljavanje tog mišljenja. Ima ljudi koji kažu za sebe da vrede ali ništa u njihovom životu to ne svedoči. To znači da oni ne veruju istinski u svoju vrednost nego samo deklerativno govore o njoj.

Drugi aspekt je upotreba vrednosti. Ako meni pokušate da prodate zlatan sat ja ga neću kupiti jer za mene on nema nikakvu vrednost, ja vreme gledam na telefonu. Isto je i sa Vama i Vašim veštinama.

Ovde stvar postaje malo kompleksnija:

– moguće je da se ne predstavljate dovoljno dobro jer ne verujete u svoju vrednost

– moguće je da Vaša vrednost nije prepoznata od strane poslodavca, možda to njemu ne treba ili on to ne razume.

Prvi slučaj Vas vraća na sopstveni doživljaj vrednosti.

Drugi slučaj je dosta prisutan u praksi. To je kao kad meni hoćete da prodate zlatan sat… U tom slučaju potrebno je identifikovati druge načine realizacije vrednosti – preduzetništvo, promena zanimanje, podučavanje drugih, partnerstvo….. ili posvetiti se drugim vrednostima – porodica, humanitarni rad, briga o deci, podrška suprugu u njegovom poslu i uspehu….. Uvek je korisno ispitati šta poslodavac zaista želi jer se to često ne slaže sa onim što mi percipiramo kao njegovu potrebu koju tako spremno želimo da mu ispunimo. Uvek postoji način.

Život uvek pobedi dokle god je čovek živ ma kako i koliko to mi negirali i stalno autistično ponavljali kako je nemoguće i teško.

Moguće je dokle god dišemo. Eto razloga za radost.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s